Sport se detaljno proučava kao sociološki fenomen. Ipak, za većinu, sport je pitanje emotivnog odnosa prema igri, igraču ili reprezentaciji. Posebno smo to osetili u poslednje dve godine, za vreme karantina i neposredno posle. Iako ni po jednom kriterijumu ne pripadam kategoriji pasioniranih ljubiteljki fudbala, jasno se sećam turobnog osećaja kada sam na televiziji ugledala meč na moćnom, ali ovaj put potpuno praznom Old Trafordu. Iako već i sama “zarobljena” u karantinu, tek tada sam shvatila da je sve stalo, i da je sve stalo- svuda. Međutim, sigurna sam da nisam bila ta kojoj je bilo najteže zbog praznih engleskih stadiona, jer su u toj zemlji prijavljeni ozbiljni slučajevi depresije vatrenih navijača zbog zabrane prisustvovanja utakmicama, a kasnije i njihovim potpunim ukidanjima dok ne dođu bolja vremena.

Izgleda da su bolja vremena ipak tu, i čini se da za sport čuvamo više emocija nego ikada pre. Posle Mitrovićevog gola za plasman u Katar, plakali su od sreće i oni koji su iz nekih svojih razloga davno odlučili da ne prate mečeve naše reprezentacije, a zbog Jokića i njegove simpatične i skromne reakcije na proglašenje za MVP igrača NBA lige vredelo je žrtvovati malo sna.

Ovaj tekst se bavi sportom iz nešto drugačije perspektive, odnosno pravnom prirodom ugovora o angažovanju profesionalnih sportista u Srbiji i ugovaranjem arbitraže kao načina rešavanja sporova koji nastanu iz takvih ugovora.

1. Ugovor o angažovanju profesionalnih sportista

1.1. Zakonski okvir i obaveza zasnivanja radnog odnosa

Iako se na ugovor o radu profesionalnog sportiste shodno primenjuju odredbe Zakona o radu, on je regulisan i Zakonom o sportu (lex specialis) , a niz specifičnosti ga dosta udaljavaju od uobičajene forme i pravne prirode ugovora o radu.

Sportska organizacija ima obavezu da u slučaju angažovanja profesionalnog sportiste sa tim sportistom zasnuje radni odnos. Odredbom člana 10. Zakona o sportu („Zakon“) propisano je da se prava, obaveze i odgovornosti profesionalnih sportista uređuju zakonom, sportskim pravilima nadležnog nacionalnog granskog sportskog saveza, kolektivnim ugovorom, pravilnikom o radu (kad nije zaključen kolektivni ugovor kod poslodavca) i ugovorom o radu između sportiste i sportske organizacije. U slučaju angažovanja maloletnog sportiste, postoji dodatna mogućnost, a to je ugovor o stipendiranju maloletnog sportiste za sportsko usavršavanje.

Član 13. Zakona predviđa da profesionalni sportista ima sva prava, obaveze i odgovornosti iz radnog odnosa u skladu sa zakonom kojim se uređuje rad, ako Zakonom ili sportskim pravilima nadležnog međunarodnog sportskog saveza nije drukčije utvrđeno.

1.2. Specifičnosti ugovora o radu profesionalnih sportista

1.2.1. Specifična primanja sportista na osnovu ugovora o radu

Zakon predviđa da se ugovorom o radu reguliše zarada sportiste, ali i druga primanja koja nemaju karakter zarade. U skladu sa Zakonom, primanjima koja nemaju karakter zarade smatraju se novčane i druge nagrade za postignute sportske rezultate, naknadu troškova smeštaja, ishrane i putovanja za vreme sportskih priprema i sportskih takmičenja, novčana i druga naknada na ime zaključenja ugovora, naknada za korišćenje lika sportiste i druga slična primanja, kao besplatan smeštaj sportista.

Naknada na ime zaključenja ugovora

Neretko, značajan deo novca se sportisti isplaćuje neposredno pre samog zaključenja ugovora, u formi naknade za zaključenje ugovora, a visina zarade koju dobija za angažovanje po osnovu ugovora o radu bude niža. Insistiranje na ovoj vrsti naknade od strane sportista je opravdano. Radni vek sportista je relativno kratak, a svi već znamo nekoga kome je sportska povreda uništila (perspektivnu ili već uspešnu) sportsku karijeru. Ovakva naknada pruža finansijsku sigurnost igraču za određeni period nakon potpisivanja ugovora. Međutim, s obzirom da naknada na ime zaključenja ugovora nije u vezi sa radnim angažovanjem sportiste, njegovim stupanjem na rad ili utrošenim vremenom na radu, već u suštini predstavlja uslov za stupanje na rad sportiste, ona nije radnopravna kategorija i na nju se ne primenjuje Zakon o radu. Naknada na ime zaključenja ugovora je monetizovanje visine očekivanja poslodavca (sportske organizacije) od zaposlenog (sportiste). Ipak s obzirom da garancije za sportske rezultate nema, ova naknada ugovoru o radu profesionalnog sportiste daje izražen aleatorni karakter.

Premije

Naknade za postignute rezultate (premije) dodatno udaljavaju ovaj tip ugovora o radu od uobičajenih ugovora o radu. Iako slične prakse postoje i u drugim profesijama, u ovom slučaju nesrazmeran iznos premije u odnosu na iznos zarade kao i visok stepen nepredvidivosti ispunjenja uslova od koga zavisi pravo na premiju pojačava aleatorni karakter ove vrste ugovora.

1.2.2.  Radno vreme, odmori i odsustva

Zakon predviđa da se radno vreme, odmori, odsustva i druga prava i obaveze profesionalnog sportiste prema sportskoj organizaciji prilagođavaju režimu sportskih priprema, odnosno takmičenja. U profesionalnom sportu, jedini kriterijum uspeha su postignuti sportski rezultati. Život profesionalnog sportiste podrazumeva karantin, više dnevnih treninga, različite vrste ograničenja koje imaju za cilj prevenciju povreda i čestu odvojenost od porodice. U takvom okruženju i industriji, logično je da pitanje radnog vremena postaje potpuno irelevantno, dok i kategorije prekovremenog rada i preraspodele radnog vremena takođe gube smisao.

1.2.3. Trajanje ugovora o radu profesionalnih sportista

Specifičnost ugovora o radu profesionalnih sportista je i rok na koji se zaključuje. Naime, za razliku od tipičnog ugovora o radu koji može da se zasnuje na određeno i na neodređeno vreme, ugovor o radu sa profesionalnim sportistom može da se zaključi samo na određeno vreme, i to najviše na pet godina. Ne postoji zabrana, niti poseban uslov da profesionalni sportista ponovo zaključi ugovor o radu sa istom ili drugom sportskom organizacijom, ali je i ova specifičnost dovoljna da ovaj tip ugovora dodatno udalji od uobičajenog ugovora o radu, gde se bar kroz normativnu dimenziju teži stalnosti i stabilnosti radnog odnosa.

Vidimo da se na deo ugovora o radu profesionalnih sportista uopšte ne primenjuju neke kategorije prava karakteristične za radnopravne odnose i koje služe kao garancija određenih radnih prava (minimalna cena rada, bezbednost na radu, sindikati). Ovo sigurno ne predstavlja problem uspešnim profesionalnim sportistima, ali je mnogo je veći broj sportista čija primanja nisu stalna, ni dovoljna da bi se olako odrekli pogodnosti i (donekle) izvesnosti karakteristične za ugovor o radu.

2. Sportska arbitraža : ugovaranje i postupak

Arbitraža se u sportu ustalila kao način rešavanja sporova, ali uz određene modifikacije u odnosu na „klasičnu“ komercijalnu arbitražu. Kao i u vreme svake krize, tako i tokom ove pandemijske, povrede ugovora su bile česte, pa nije iznenađujuće da je već 2020. godine pred Sudom za arbitražu u sportu (Court for Arbitration for Sport – CAS) udvostručen broj arbitražnih postupaka u odnosu na 2019. godinu.

2.1.  Zakonski okvir

Član 53. Zakona predviđa da se članovi sportskog udruženja i sportsko udruženje mogu sporazumeti da rešavanje spora o pravima kojima slobodno raspolažu, osim sporova za koje je određena isključiva nadležnost suda – povere ad hoc sportskom arbitražnom sudu ili stalnom sportskom arbitražnom sudu pri Olimpijskom komitetu Srbije – za olimpijske sportove, stalnom sportskom arbitražnom sudu pri Sportskom savezu Srbije – za neolimpijske sportove i stalnom sportskom arbitražnom sudu pri Paraolimpijskom komitetu Srbije – za paraolimpijske sportove. U slučajevima sporova u vezi raskida, poništenja ili utvrđivanja ništavosti ili ispunjenja ugovora između sportiste, odnosno sportskog stručnjaka i sportske organizacije, postoji dodatna mogućnost, a to je da se rešavanje takvog spora poveri i stalnom sportskom arbitražnom sudu pri nadležnom nacionalnom granskom sportskom savezu.

U Srbiji se funkcionisanje arbitražnih sudova uglavnom odvija na nivou nacionalnih granskih asocijacija (na primer Fudbalski savez Srbije (FSS), Rukometni savez Srbije (RSS) ili Odbojkaški savez Srbije (OSS)). Sa druge strane, Košarkaški savez Srbije (KSS) i Atletski savez Srbije (ASS) u svojoj organizaciju nemaju arbitražne sudove, nego nadležnost poveravaju Stalnoj sportskoj arbitraži pri OKS.

2.2. Ugovaranje arbitraže i arbitražne klauzule

Saglasnost stranaka, odnosno postojanje arbitražne klauzule je osnov svakog arbitražnog postupka, jer se stranke ugovaranjem arbitraže odriču redovne sudske zaštite. U sportskoj arbitraži situacija je ipak nešto drugačija, i vrlo je upitno da li možemo uopšte govoriti o ugovaranju arbitraže u smislu saglasnosti stranaka. Naime, arbitražne klauzule se uglavnom već nalaze u opštim aktima sportskih organizacija, tako da sportista često nema ni izbor da li da prihvati nadležnost određene arbitražne institucije za slučaj spora. On samim članstvom u sportskoj organizaciji prihvata arbitražnu klauzulu, tako da bi se tu moglo govoriti o arbitražnim klauzulama po pristupu.

2.3. Odlike sportskih arbitraža
2.3.1. Višestepenost arbitražnog postupka i CAS

U komercijalnim arbitražama pravo žalbe na arbitražnu odluku ne postoji. Smatra se da su svojim izborom određenog lica za arbitra, stranke tom licu dale potpuno poverenje da o spornom pitanju odluči na stručan i efikasan način, nepristrasno i u skladu sa zakonom. Iako je jednostepenost postupka pravilo, zanimljivo je da Stalna sportska arbitraža pri Olimpijskom komitetu Srbije uvodi mogućnost ulaganja žalbe na njegove odluke, i to pred CAS-ovim žalbenim odeljenjem (Appeals Arbitration Division). Ipak, žalbeni postupak pred CAS tribunalom je specifičan, jer se radi o de novo postupku, u kom arbitražni tribunal ima punu moć da preispita i činjenice i primenjeno pravo. Odluka CAS-a je konačna i izvršiva u skladu sa Njujorškom konvencije o priznanju i izvršenju stranih arbitražnih odluka.

2.3.2. Mogućnost rešavanja arbitražnih sporova između domaćih lica pred arbitražnim institucijama u inostranstvu

Naš Zakon o arbitraži predviđa da domaća lica mogu ugovoriti nadležnost samo domaćih arbitražnih institucija (sem u slučajevima ispunjenja određenih uslova, kada je dozvoljeno ugovaranje nadležnosti inostrane institucije, a što se retko događa u praksi). Zakon o sportu ovde pravi izuzetak i predviđa da spor može biti predmet i međunarodne sportske arbitraže u slučajevima utvrđenim sportskim pravilima nadležnog međunarodnog sportskog saveza, bez obzira da li se radi o domaćim ili stranim licima. Stoga, neretko pred tribunalima koji postoje u sastavu nekog od međunarodnog sportskog saveza viđamo sporove između srpskih lica. Razumljivo, medijski su najispraćeniji sporovi pred arbitražnim institucijama koje postoje u sastavu Međunarodne košarkaške federacije (Basket Arbitration Tribunal – BAT) i pred CAS-om.

2.3.3. Sankcije

Da bi osigurali pravovremeno i uredno izvršenje arbitražne odluke, arbitražni tribunali u svetu sporta koriste posebne mehanizme sankcija koji nisu svojstveni u drugim vrstama arbitraže. Neki od najspecifičnijih su zabrana angažovanja novih igrača u određenom trajanju (uglavnom izražena kroz broj prelaznih rokova na koji se zabrana odnosi) ili čak zabrana učestvovanja na određenim takmičenjima do trenutka izvršenja arbitražne odluke. U praksi, klubovi koji nemaju finansijske probleme će često izvršiti arbitražnu odluku i pre nego što oštećena strana inicira postupak izvršenja. Međutim, u slučaju klubova sa finansijskim problemima, ova vrsta sankcija predstavlja dodatni pritisak u odnosu na već tešku situaciju.

2.3.4. Hitnost

U sportskoj arbitraži je posebno izražena hitnost postupka. Sportska industrija počiva na strogom rasporedu događaja, i svako odugovlačenje postupaka bi moglo da ugrozi sezonu, pa i sudbinu igrača ili kluba slabije finansijske snage. Uglavnom se odluka donosi u roku od tri meseca. U nekim sporovima tribunali su odlučivali i u roku od par dana, što je čak i u komercijalnoj arbitraži nezamisliv rok.

2.3.5.  Troškovi postupka

U sportskoj arbitraži često su na jednoj strani sportisti sa niskim primanjima, dok druga strana na raspolaganju ima značajna finansijska sredstva i uigrane pravne timove sa velikim iskustvom u ovoj vrsti sporova. S obzirom da bi se zbog učestalosti ovakvog scenarija, ceo postupak mogao obesmisliti, sportske arbitražne institucije imaju relativno niske troškove postupka i posebne “alate” pomoću kojih se finansijskoj slabijoj stranci umanjuje finansijski teret vođenja spora. Iako bi bilo utopistički očekivati da sportska arbitraža na isti način pogađa slabiju i moćniju stranku, značajno je što je većina sportista donekle oslobođena pritiska da je „pametnije ne ići pred sud.

3. Zaključak

I pored specifičnosti vezanih za ugovor o radu profesionalnih sportista i arbitražnih sporova u sferi sportskog prava, većina sportista i dalje nema pravne savetnike. Nekada su pravni saveti mnogo potrebniji sportisti amateru ili profesionalnom sportisti u usponu nego profesionalnom sportisti koji je kroz proces pregovaranja prošao više puta. Izgleda da je sada zapravo pitanje da li sportista može da priušti da nema pravne savetnike. Sport jeste emocija, sociološki fenomen, ali na kraju dana je ipak industrija, precizno regulisana i vredna stotine milijardi, u kojoj je asimetrija snaga pregovaračkih strana vrlo izražena.

Informacije sadržane u ovom tekstu predstavljaju stavove autora, nisu pravni saveti, služe za opšte informisanje, ne treba ih koristiti kao zamenu za konsultacije sa stručnim licima. Pre donošenja bilo kakve odluke i preuzimanja bilo kakve radnje konsultujte se sa licima koja su ovlašćena za davanje pravnih saveta u skladu sa zakonom. Firma JN&AN NIKOLIĆ CONSULTING DOO ne snosi bilo kakvu odgovornost ukoliko preduzmete radnje na osnovu informacija iznetih u ovom tekstu.

Svakog meseca šaljemo newsletter sa zanimljivim i praktičnim tekstovima iz radnog prava i kadrovske administracije.

Politika privatnosti

Ivana Jakovljević je advokat - saradnik u Four Legal (Bukvić Zvijer Jelačić Tomašević i saradnici), kancelariji. Ivana ima položen pravosudni ispit i za jurisdikciju Engleske i Velsa (solicitor). Nakon rada u renomiranim advokatskim kancelarijama u Beogradu i Londonu, bila je sekretar najveće arbitražne institucije u regionu. Kao saradnik u kancelariji Four Legal, bavi se savetovanjem klijenata (uglavnom pravnih lica) iz čitavog spektra industrija u oblastima korporativnog i komercijalnog prava, a ima i značajno iskustvo u polju arbitražnog prava.

What's next

Gubitak radne sposobnosti kao razlog prestanka radnog odnosa po sili zakona

Šta se dešava kada zaposleni, zbog svog zdravstvenog stanja, izgubi radnu sposobnost?

Kalimero efekat (iliti “To je nepravda”) kao svakodnevnica u radu prodavca

Šta su to jednaki uslovi rada za prodavca? Target? Bonus? Motivacija? Podela teritorije? Podela klijenata?

Dokazivanje radnog iskustva

Kako se dokazuje radno iskustvo? Da li se volontiranje smatra radnim iskustvom? Da li je radno iskustvo isto što...

Comments are closed.