Naknada troškova za topli obrok ili ishranu u toku rada predstavlja aktuelno pitanje koje je, uz regres za korišćenje godišnjeg odmora, stvorilo pravu pometnju u javnom sektoru prethodnih godina. To je otvorilo mnoga pitanja, između ostalog i pitanje opravdanosti postojanja ovog prava u današnjem vremenu, s obzirom da ga mnogi poslodavci u privatnom sektoru smatraju reliktom prošlosti.

U nastavku teksta osvrnuću se i na problematiku obračuna troškova toplog obroka u javnom sektoru, koja je dovela do pokretanja masovnih sporova od strane zaposlenih na minimalcu. Pre toga, da vidimo koje su to karakteristike prava na naknadu troškova za topli obrok i kako sudska praksa posmatra ovo pravo.

Obaveza poslodavca da utvrdi pravo na topli obrok

Zakon o radu, kao krovni zakon u oblasti rada, propisuje da zaposleni ima pravo na naknadu troškova za ishranu u toku rada (tkz. topli obrok) ako poslodavac ovo pravo nije obezbedio na drugi način. Ova vrsta troškova bliže se uređuje opštim aktom i ugovorom o radu, što obavezuje poslodavca da bliže uredi ostvarivanje ovog prava.

Poslodavac ima dve mogućnosti: da obezbedi ishranu zaposlenima u toku rada ili da zaposlenima nadoknadi troškove za ishranu, ukoliko nije obezbedio ovo pravo.

Visina toplog obroka mora biti izražena u novcu

Ono što je bitno napomenuti, jeste činjenica da Zakon o radu obavezuje poslodavca da vrednosno izrazi troškove za ishranu. Zakonom je propisano da visina toplog obroka mora biti izražena u novcu. Međutim, zakon ne definiše iznos tih troškova. Nije određena minimalna, a ni maksimalna, visina ovih troškova. U tom delu poslodavac ima autonomiju da slobodno definiše visinu troškova toplog obroka.

Upravo ovo je dovelo do različitih postupanja u praksi, pa i do izigravanja samog prava. Ispada da zakonsku obavezu podjednako ispunjavaju i oni poslodavci koji utvrde troškove toplog obroka u visini od npr. 300 dinara ali  i oni poslodavci koji opredele 10 dinara na ime toplog obroka. Jasno je da se na ovaj način izigrava namera zakonodavca i suština samog prava, ali se ne može reći da obaveza nije ispunjena.

Još veći problem nastaje kad visina troškova nije vrednosno izražena. Upravo je to bio slučaj koji je uzburkao javni sektor. Nije bio problematičan samo obračun ovih troškova, već i pojedine sudske odluke koje su verifikovale pogrešno postupanje, umesto da isto sankcionišu.

Osnovna problematika je ta što su u javnom sektoru, zaposlenima sa najnižim koeficijentom i na minimalnoj zaradi, troškovi regresa i toplog obroka uračunati u koeficijent radnog mesta, pri čemu nije moguće nominalno izraziti visinu tih troškova. Iako zakon jasno nalaže da visina ovih troškova mora biti vrednosno izražena, imamo primere sudske prakse gde se zauzima suprotan stav i stvara pravna neizvesnost:

“…tužilja je zaposlena u školi, pa se na utvrđivanje i obračun njene plate, kao i naknada i dodataka po osnovu rada, primenjuju propisi kojima se uređuju plate, naknade i druga primanja zaposlenih u javnim službama. Supsidijerna primena Zakona o radu propisana je samo za slučaj kada posebnim zakonom položaj, prava, obaveze i odgovornostim zaposlenih nisu drugačije uređeni. Pošto poseban zakon (Zakona o platama u državnim organima i javnim službama) propisuje da koeficijent za obračun plate sadrži i dodatak za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora, sledi da ta odredba posebnog Zakona isključuje primenu opšte norme iz Zakona o radu. Posebnim Kolektivnim ugovorom za zaposlene u osnovnim i srednjim školama i domovima učenika („Službeni glasnik RS“, br. 21/2015) nije predviđeno pravo zaposlenih na naknadu troškova za ishranu u toku rada i troškova regresa za korišćenje godišnjeg odmora, a to pravo nije predviđao ni prethodno važeći Posebni kolektivni ugovor („Službeni glasnik rS“, br. 12/2009). Dakle, na osnovu gore navedenih propisa, proizlazi da su primanja po osnovu naknade za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora sadržana u koeficijentu kao jednom od elemenata plate, pa ne postoji pravni osnov za ostvarivanje predmetnog prava tužilje sadržan bilo u opštem bilo u posebnom aktu. To znači da tužilji ne pripada pravo na naknadu troškova za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora pošto su te naknade sadržane u koeficijentu njene plate, pa je to što je tužilji, u spornom periodu, isplaćivana minimalna zarada bez uticaja na odlučivanje.” (Iz presude Vrhovnog kasacionog suda, Rev2 825/2022 od 6.04.2022. god.)

“…Kada je u opštem aktu propisano da se u cenu radnog časa uračunava i vrednost po osnovu regresa i dodatka za ishranu u toku rada, tada zaposleni ne može posebno ostvarivati naknadu ovih troškova, jer je to pravo ostvario kroz vrednost obračunatih i isplaćenih časova rada. Okolnost da visina naknade za ishranu u toku rada i za regres nije vrednosno iskazana, te da se sledstveno tome ne može utvrditi u kom procentu učestvuje u vrednosti radnog časa, nije od uticaja. Ovo zato što Zakon o radu, kao matični zakon u ovoj oblasti, citiranim odredbama člana 118. stav 1. tačke 5. i 6, propisuje pravo zaposlenog na naknadu ovih troškova, ali utvrđivanje visine i načina isplate prepušta autonomnom regulisanju, zaključenjem kolektivnog ugovora, kao opšteg akta, ili ugovora o radu. Kada opšti akt poslodavca i ugovor o radu ne utvrđuju visinu naknade ovih troškova, već se opštim aktom određuje da su uračunati u cenu radnog časa, kao elementa za obračun osnovne zarade, zaposleni ne može sa uspehom potraživati posebnu isplatu novčanih iznosa iz ovih osnova, jer nema odgovarajućeg kolektivnog ugovora, kao opšteg akta i instrumenta za njihovu konkretnu realizaciju. Ovo s obzirom na to da je Opšti kolektivni ugovor (“Službeni glasnik RS”, br.50/08, 204/08), u smislu pravila iz člana 64. tog akta, prestao da važi u avgustu 2011. godine, a u spornom periodu nije zaključen nov opšti kolektivni ugovor.”. (Iz presude Apelacionog suda u Beogradu, Gž1 62/2023 od 10.03.2023. god.)

Moram reći da se ne slažem sa ovim stavom. Nepostojanje opšteg akta, kojim bi se utvrdila visina naknade toplog obroka, ne može i ne sme da bude smetnja da zaposleni potražuje isplatu svog prava, odnosno da poslodavac izvrši svoju obavezu.

Ovakav stav suda dao je vetar u leđa svim onim poslodavcima koji žele da izigraju pravo na naknadu troškova toplog obroka i regresa, tako što će svesno izbeći da donesu opšti akt kojim bi se precizirala visina i način isplate ovih troškova.

Sud je morao da uvaži mišljenje veštaka koji su osporili pravilnost obračuna ovih troškova isticanjem da je nemoguće utvrditi koji iznos ili deo radnog časa predstavlja ove troškove, kao i da se ne može utvrditi da je isplata ovih troškova vršena jer da jeste, znalo bi se u kojim iznosima.

Nije sporno da su ovi troškovi sadržani u koeficijentu ali podatak o njihovom nominalnom iznosu mora da postoji. Zaposleni mora da zna visinu troškova na čiju nadoknadu ima pravo, kako bi mogao da osporava obračun. Ako troškovi nisu definisani opštim aktom, mogu se definisati ugovorom o radu.

U nedostatku konkretne regulative, sud je morao da nađe model po kome bi se visina tih troškova odredila kako bi zaposleni ostvarili svoje pravo. Mogao je da se uzme u obzir, kao uporedni, neki raniji obračun i regulativu i iskoristi poznate parametre koji su ranije primenjivani prilikom obračuna ovih naknada.

U minimalnoj zaradi ne mogu biti sadržani troškovi toplog obroka i regresa

Kada je u pitanju obračun toplog obroka i regresa zaposlenih na minimalcu, smatram da u minimalnoj zaradi ne mogu biti sadržani troškovi toplog obroka i regresa.

Minimalna zarada određuje se na osnovu minimalne cene rada utvrđene u skladu sa zakonom, vremena provedenog na radu i poreza i doprinosa koji se plaćaju iz zarade. Zaposleni ima pravo na minimalnu zaradu za standardni učinak i vreme provedeno na radu. Zaposleni koji prima minimalnu zaradu, ima pravo na uvećanu zaradu, pravo na naknadu troškova i druga primanja koja se smatraju zaradom u skladu sa zakonom. Osnovica za obračun ovako određene uvećane zarade je minimalna zarada zaposlenog.

Jasno je da minimalna zarada ne može da sadrži naknadu troškova toplog obroka i regresa jer se u tom slučaju ne bi radilo o zakonskoj kategoriji minimalne zarade.

Topli obrok mora da bude isplaćen svim zaposlenima u istom iznosu

Poslodavac je dužan da visinu toplog obroka iskaže u obračunskoj listi, pri čemu ona mora da bude određena linearno tj. podjednako za sve zaposlene, u istom iznosu nezavisno od stručne spreme zaposlenog, njegovog zvanja i radnog mesta.

Vrhovni kasacioni sud je u svom rešenju, br. Rev2 2951/2021 od 17.11.2021. godine, lepo obrazložio ovu problematiku i zauzeo ispravan stav:

Zakonom o radu propisano je pravo zaposlenog na naknadu troškova u vezi sa radom, a Zakonom o izmenama i dopunama Zakona o radu (“Službeni glasnik RS” br.61/05), koji se primenjuje od 01.01.2006. godine, propisano je i pravo na naknadu troškova za ishranu u toku rada i za regres za korišćenje godišnjeg odmora (član 118. tačka 1, 5. i 6.), koji moraju biti iskazani u obračunskoj listi za sve zaposlene. Počev od 01.01.2006. godine, poslodavcima je ostavljena mogućnost da svojim aktima o raspodeli zarade mogu ugovoriti manji ili veći iznos regresa i toplog obroka od onoga koji je predviđen Opštim kolektivnim ugovorom i Zakonom o radu, ali samo ukoliko su doneli odluku kojom su predvideli visinu regresa i toplog obroka. Međutim, u konkretnom slučaju, tuženi u toku postupka nije dostavio takvu odluku sudu, kao ni sudskom veštaku radi izrade nalaza i mišljenja, iz čega se osnovano može zaključiti da istu nije ni doneo. Pri tom, visina troškova na ime regresa za godišnji odmor i na ime troškova ishrane u toku rada mora biti određena linearno za sve zaposlene, odnosno ovi troškovi moraju biti isplaćeni svim zaposlenima u istom iznosu, bez obzira na stručnu spremu, zvanje i radno mesto. Imajući ovo u vidu, ne može se prihvatiti ni navod tuženog, kao ni zaključak sudova, da su zaposlenima, pa i tužiocu, ovi troškovi isplaćeni kroz visinu cene rada, s obzirom da tuženi nije mogao da se izjasni o njihovoj visini, niti je iznos naknade za regres i topli obrok iskazao u platnoj listi zaposlenih (pa i tužiocu), kako je to propisano članom 105. stav 1. i članom 121. stav 1. Zakona o radu. Ukoliko bi se prihvatilo stanovište nižestepenih sudova da je vrednost ovih naknada uračunata u vrednost radnog časa, bez određivanja visine naknade u nominalnom iznosu, tada visina naknade za ishranu i regres ne bi bila ista za sve zaposlene, već bi bila u srazmeri sa koeficijentom radnog mesta, što se ne može prihvatiti, jer takav obračun nije pravilan. Na osnovu iznetog, proizlazi zaključak da je tuženi, u pogledu isplate navedenih naknada, citirane zakonske odredbe primenjivao na štetu tužioca.”.

Sud je jasno istakao da je neprihvatljivo stanovište da je iznos naknade za ishranu i regres direktno srazmeran koeficijentu radnog mesta jer bi to značilo, kada bi bila poznata struktura radnog časa, da bi zaposleni sa većim koeficijentom zarade ostvario srazmerno veću naknadu za ishranu u toku rada kao i naknadu za regres. Vrednost ovih naknada treba da bude jednaka za sve zaposlene a ne da zaposleni sa većim koeficijentom zarade dobijaju veću naknadu troškova ishrane i regresa, što u krajnjoj liniji nije bila ni tendencija zakonodavca.

Isplata toplog obroka u neto ili bruto iznosu?

U praksi se postavilo i pitanje isplate troškova toplog obroka u neto ili bruto iznosu. Vrhovni kasacioni sud je, povodom ovog pitanja, zauzeo sledeći stav u presudi br. Rev2 2779/2021 od 6.04.2023. godine:

“…tužilac je imao pravo na isplatu troškova ishrane u toku rada u ugovorenim iznosima. Bez obzira na princip bruto zarade, ustanovljen odredbom člana 105. Zakona o radu, koja u sebi sadrži poreze i doprinose koji se plaćaju iz zarade, pojedinačne odredbe kolektivnog ugovora i ugovora o radu tumače se onako kako glase. U situaciji kada se u kolektivnom ugovoru navede konkretan novčani iznos koji se ima isplatiti zaposlenom na ime naknade troškova ishrane u toku rada, ne može se na štetu zaposlenog pretpostaviti da je reč o ugovorenom bruto iznosu. Opštim aktima i ugovorom o radu u konkretnom slučaju nije predviđeno da je visina naknade za troškove ishrane u toku rada ugovorena u bruto iznosu, zbog čega nije bilo mesta umanjenju po osnovu poreza i doprinosa i isplaćivanju tužioca nižih iznosa naknade od ugovorene.”.

Naknada za topli obrok je sastavni deo zarade

Naknada troškova za topli obrok i regres za korišćenje godišnjeg odmora, smatraju se zaradom i podležu obavezi plaćanja poreza i doprinosa. Kao takvi moraju biti nominalno iskazani u obračunskoj listi za sve zaposlene kod poslodavca.

Ako sumiramo sve napisano, vidimo da je dosta spornih pitanja vezano za troškove toplog obroka. Ne mogu da se otmem utisku da su sudovi presuđivali na štetu zaposlenih na minimalcu jer su u tom delu stvari vrlo jasne. Zakon o radu, kao krovni zakon u oblasti rada, kojim se reguliše pitanje minimalne zarade, eksplicitno definiše ovaj institut i ne ostavlja prostor za dalja tumačenja.

S druge strane, jasno je zašto je to tako, ako se ima u vidu da su poslodavci u tim sporovima korisnici budžetskih sredstava. Da su sudovi doneli presude u korist zaposlenih, to bi otvorilo prostor za brojne sporove jer bi onda i ostali zaposleni (koji nisu na minimalcu) mogli da postave pitanje nominalnog iznosa njihovih troškova za topli obrok i regres. Kako je reč o velikim sistemima (prosveta, zdravstvo itd.) koji bi ojadili budžet, sudovi su presudili onako kako se “mora” umesto onako kako je jedino bilo ispravno. Već viđeno.

Politika privatnosti

Diplomirani pravnik sa višegodišnjim iskustvom u oblasti radnih odnosa, penzijskog i invalidskog osiguranja i oblasti obrazovanja i vaspitanja.

What's next

Otpremnina zbog odlaska u penziju

Zaposlenom koji ostvaruje uslov za penziju i kome radni odnos prestaje zbog odlaska u penziju, Zakon o radu garantuje...

Ništavost ugovora o radu

Odredbe ugovora o radu mogu biti ništave. U kom roku može da se zahteva utvrđivanje ništavosti i koje su...

Probni rad (pojam i karakteristike)

Probni rad predstavlja zasnivanje radnog odnosa pod odložnim uslovom ako zaposleni pokaže zadovoljavajuće rezultate u toku trajanja probnog rada...

Comments are closed.