Naslov ovog teksta, možda zvuči crno i fatalistički, ali posmatrano iz ugla advokata čije je polje ekspertize radno pravo i radni sporovi, naslov samo plastično oslikava epiloge sudskih sporova u kojima sam na posredan ili neposredan način učestvovao, nekada i daleko češće, u procesnoj ulozi punomoćnika tužioca, ali nekada i u procesnoj ulozi punomoćnika tuženog, kao neuporedivo zahtevnijoj i neprijatnijoj procesnoj ulozi.

Navezano za moju procesnu ulogu u tim sporovima, epilog je neretko bio isti,  u situacijama kada je tuženi malo privredno društvo, ono što mi kolokvijalno zovemo „porodični biznis“, a to je upravo „katanac“ ili korak do istog, usled višegodišnje blokade računa, kao direktne i teške posledice izgubljenog radnog spora sa bivšim zaposlenim.

Kako počinje, a kako se završi……. Ukratko.

Banalizacija i marginalizacija radnih odnosa – trend domaćih poslodavaca

Nije pandemija Covid 19, jedina pandemija čije se posledice uočavaju ili će se tek uočavati u okviru našeg privrednog sistema. Pandemija površnosti poslodavaca u internoj radnopravnoj regulativi – normativi, jeste nešto što mnogo duže traje (nepostojanje bilo kakvih ili postojanje šturih i nezakonitih radnopravnih akata) i što uz laički pristup konkretnim problemima iz domena radnih odnosa, naročito u segmentu otpuštanja, čini poslodavce vrlo ranjivim, gotovo nemoćnim u sudskim sporovima.

Konkretne posledice višedecenijske pandemije u marginalizaciji radnih odnosa, koji jesu poslednja rupa na svirali većine naših poslodavaca i trend „APP“ (ako prodje prodje) u rešavanju kritičnih situacija sa zaposlenima, lako je i najbolje uočiti iz prve ruke, odnosno kada zastupate ili zaposlene koji su (na svoju sreću) nezakonito otpušteni od strane bahatih poslodavaca, ili zastupate poslodavce (sada ne smem reći bahate,  mogu reći recimo nesnađene) koji su na svoju nesreću, pred sudom suočeni sa radnim sporom.

Prema nekoj od brojnih zvaničnih statistika, privredna društva u Srbiji su mahom mala i srednja privredna društva, (ne)tačnije, mala i srednja „preduzeća“ (recidiv komunističke terminolgije, ja ću reći privredna društva), pa upravo ona čine 99% srpske privrede, učestvuju u BDP sa 57,7% i zapošljavaju preko 65% zaposlenih u nefinansijskom sektoru (Izvor: sajt Ministarstva privrede,https://privreda.gov.rs/ministarstvo/organizaciona-struktura/sektor-za-razvoj-malih-i-srednjih-preduzeca-i-preduzetnistva), a poslednji podatak o broju zaposlenih je, za potrebe ovog teksta, najvažniji, jer oslikava koliko je zapravo samo mali broj zaposlenih, u odnosu na ukupan broj, zaposleno u velikim sistemima, korporacijama i sl.

O radnopravnoj dokumentaciji domaćih poslodavaca i njihovom potcenjivačkom odnosu prema radnim odnosima uopšte, u tim velikim sistemima i korporacijama, napisao bih zaseban tekst, jer za razliku od malih porodičnih biznisa i startup firmi, ovi sistemi imaju svoje pravne službe, nekada uz postojeće pravne službe imaju i zasebna HR odeljenja, a one „najozbiljnije“ imaju i outsourcing advokate odnosno advokatske timove.  I opet gube radne sporove, čak i masovne sporove pokrenute usled loših tehnoloških viškova. Zvuči nemoguće? Poput kolača u tiganju, ali tako je. Jedina razlika, u odnosu na male firme i početnike u biznisu, jeste što veliki sistemi prežive izgubljeni radni spor.

Da se vratimo na male porodične biznise i novajlije poslodavce, koji često i ne dočekaju da ih ugasi izgubljeni radni spor, već taj posao umesto suda i advokata zaposlenog kao tužioca, završi inspekcija rada, na prvom koraku.

Na ovom mestu bi trebalo razlikovati porodične firme, koje rade decenijama i kao ključni argument, vrlo ponosno ističu da nisu nikada izgubili radni spor (što nije čudo jer nisu ni bili tuženi), da je to tako oduvek i da se sve da rešiti u dogovoru sa zaposlenima, od stratup firmi, kojima je bitnije da naprave namunjeni sajt, osmisle nazive i opise poslova što rogobatnije i kompleksnije (radnik na parkingu – “menadžer rampe i voznog parka”, ako je moguće i naziv i opis poslova bar na dva strana svetska jezika uneti u ugovor), dok o radnopravnoj dokumentaciji, ugovorima o radu, opštim aktima zavisnim i nezavisnim od broja zaposlenih, ne razmišljaju ni najmanje.

Inspekciji je tu posao poprilično olakšan, a uz nespornu činjenicu da ni sama inspekcija ne poznaje termine “preventivni nadzor”, “rok za otklanjanje uočenih nedostataka” i sl, naša inspekcija rada mladim ptićima u privredi, reže krila drakonskim kaznama jako brzo, gotovo pre i nego polete, sve po principu “POD MAČ BATO”.

Oni srećniji, dočekaju sud, odnosno tužbu zaposlenog.

Ako bismo plastično opisali odnos jednog novog poslodavca ili starog (sa više sreće nego pameti, jer nije bio tuženi u radnim sporovima), to bi izgledalo ovako, uz malo karikiranja:

  1. Imamo li ugovor o radu? Ma skini sa neta (poslodavci nove generacije) ili „Kupićemo u Službenom Glasniku, ima obrazac“ (oldschool poslodavci);
  2. Jel ugovor o radu na određeno ili na neodređeno vreme? Ma to ti je isto, daj mu na neodređeno ugovor odmah, ko će da piše novi ugovor, prijave, odjave.
  3. Uh, (posle 7 dana rada) ovaj zaposleni je lenština, neznalica (dodati epitete po izboru poslodavca), alkoholičar, ma ne treba mi, hajde da ga otpustim. Kako kad je na neodređeno? Eeeeee…pa nisam ja budala, imam blanko sporazum potpisan. Genijalno.
  4. Nema šanse da ga zaposlim na neodređeno, kod mene samo članovi porodice imaju ugovore o radu na neodređeno. Eno Mile iz magacina mi radi 10 godina na određeno i? Pusti priču.
  5. Ne zarađuje mi dovoljno, daću mu otkaz jer ne ostvaruje rezultate rada, to mi je prvi stav u tom članu 179 Zakona o radu, ko da čita dalje. Obaveštenje? Šta on kao ne zna šta mu je posao. Doviđenja zaposleni. Dobar dan sudija.

Mogli bismo ovako u nedogled, ali svakako ćemo pojedinačne slučajeve, kako van sudnice tako i sa sudskim epilozima, detaljnije obrađivati kao stvarne događaje – otelotvorene u sudske presude, pa bih da se vratim na faktologiju iz naslova.

Troškovi sudskog spora – naknada štete – vraćanje na rad – put do katanca

Ovaj deo teksta ću lišiti karikiranja, jer je najmanje mesta za šalu, kada radni spor zakuca na vrata poslodavca.

Koliko u praksi traje i košta jedan radni spor?

Uzmimo za primer jednog radnika sa,  prema zvaničnoj statistici (bez karikiranja) prosečnom zaradom u Republici Srbiji, od 500 evra neto. Poslodavac je rešio da ga otpusti, uručio mu je rešenje o otkazu (polazimo od toga da poslodavac poznaje principe i uopšte obavezu ličnog dostavljanja rešenja zaposlenom, jer i na ovom prvom koraku se dosta poslodavaca saplete), zaposleni je presavio tabak i u roku od 60 dana, od dana prijema rešenja o otkazu, pokrenuo tužbom radni spor.

Tužilac, zaposleni, kumulativno zahteva poništaj rešenja o otkazu, vraćanje na rad (ili supstitucionu naknadu – naknadu umesto vraćanja na rad, do zakonom dozovoljenih 18 zarada) i naknadu štete u vidu izgubljene zarade za celokupno trajanje spora. Naravno, tu polazimo od najrealnijeg scenarija, da zaposleni nakon tužbe, neće tražiti novi posao ili će se negde zaposliti „na crno“, kako bi svog poslodavca što više zavio u tu boju.

Okvirno, dok predmet bude dodeljen sudiji, tužba bude ekspedovana na odgovor, a odgovor tuženog poslodavca združen sa spisima predmeta, prođe najmanje 6 meseci (ako spor nije pred Trećim osnovnim sudom u Beogradu, iskustvo iz ličnog predmeta, pripremno ročište je održano posle godinu i pet meseci) .

Dakle, odmah u startu šteta je nastala za poslodavca za tih prvih 6 meseci, puta 500 evra neto, dakle, do pripremnog ročišta poslodavac duguje zaposlenom 3000 evra neto, a u bruto ćete lako preračunati sami, jer na iznos štete iz presude, dosuđene u neto iznosu, poslodavac plaća sve poreze i doprinose, kao da je zaposleni sve vreme radio kod njega.

U prvom stepenu, ako uzmemo da se ne radi o pravnom pitanju, nego da ima potrebe barem za saslušanjem dva svedoka i parničnih stranaka, radni spor će nakon pripremnog ročišta, potrajati najmanje i najoptimističnije gledano, još nekih 18 meseci. Dakle, još nekih 9000 evra neto, za unesrećenog poslodavca.

U nekom trenutku, Tužilac će vođen činjenicom da svom nekadašnjem poslodavcu ne govori ni „dobar dan“ ispred sudnice, preinačiti tužbeni zahtev i umesto vraćanja na rad, zahtevati do 18 zarada, a sud će mu, u zavisnosti od starosne dobi, broja izdržavanih članova porodice i godina provedenih na radu kod poslodavca, dosuditi od 3 do maksimalnih 12 zarada (nisam se susreo sa presudama u kojima je dosuđeni iznos bliže onih 18 zarada). Ako kažemo da je prosek 6 zarada dosuđenih na ime suspstitucione naknade, to je još 3000 evra neto duga, po presudi.

Dakle, u totalu oko 15.000 evra neto, za jedan prosečan „radni sporčić“, na to dodate iznose poreza i doprinosa, a advokatski troškovi, za spor sa nekih 3 podneska (16.500 dinara po AT svaki), 3 održana ročišta (18.000,00 dinara po AT po održanom ročištu) i 2 neodržana ročišta (10.250 po AT po neodržanom ročištu), dakle oko 600 evra advokatskih troškova za advokata tužioca (puta dva, jer poslodavac plaća i svog advokata), plus veštačenje oko 150e, troškovi sudskih taksi oko 150e,  kad sve saberemo, oko 23.000 evra, krajnje grube računice (sa porezima i doprinosima), štete za poslodavca, usled izgubljenog radnog spora.

Ogledni primer je za imaginarni lik, Mile iz magacina, sa platom od 500 evra neto, a vi zamislite odnosno preračunajte koliko bi koštao izgubljeni radni spor za zaposlenog iz top menadžmenta, sa platom između 2000 i 3000 evra neto. To čak i ne mora biti top menadžment velike kompanije, to može biti zaposleni programer u firmi od 10 zaposlenih, sa istom platom – još fatalnije.

Siguran sam da naslov teksta, sad više ne zvuči tako crno, već samo realno.

Čuvajte se radnih sporova, jer naš narod ima onu zlata vrednu: “Bolje sprečiti, nego lečiti“ ili možda i onu primereniju: „Prevencija je pola zdravlja“.

Neka to bude katanac na ovaj tekst.

Informacije sadržane u ovom tekstu predstavljaju stavove autora, nisu pravni saveti, služe za opšte informisanje, ne treba ih koristiti kao zamenu za konsultacije sa stručnim licima. Pre donošenja bilo kakve odluke i preuzimanja bilo kakve radnje konsultujte se sa licima koja su ovlašćena za davanje pravnih saveta u skladu sa zakonom. Firma JN&AN NIKOLIĆ CONSULTING DOO ne snosi bilo kakvu odgovornost ukoliko preduzmete radnje na osnovu informacija iznetih u ovom tekstu.

Politika privatnosti

Igor M. Zahirović je sada samostalni advokat u Beogradu, čije su pretežno polje rada radni sporovi. Najpre je radio u pravnoj službi Zepter International DOO Beograd, a zatim je angažovan kao advokat saradnik u AOD „LAZAREVIĆ & PRŠIĆ“, gde je neposredno sarađivao sa advokatom Anom Lazarević, doktorom radnog prava.

What's next

Da li je poslodavac u obavezi da utvrdi pravo na jubilarnu nagradu?

Česta je dilema da li je poslodavac obavezan da isplati jubilarnu nagradu zaposlenom? Saznajte odgovor.

Da li troškovi prevoza mogu biti uslovljeni udaljenošću od mesta rada?

Da li poslodavac može propisati do koje udaljenosti će priznavati putne troškove? Kakav je stav sudske prakse?

Zloupotreba privremenih i povremenih poslova

Privremeni i povremeni poslovi su vid rada van radnog odnosa koji se najčešće zloupotrebljava u praksi, kako u privatnom,...

Comments are closed.