Udaljenost od mesta stanovanja do mesta rada, u smislu ostvarivanja prava zaposlenog na troškove prevoza, jedan je od najčešćih razloga neujednačene sudske prakse, zauzimanja različitih stavova i različitog postupanja. S obzirom na tu činjenicu ne čudi što mnogi zaposleni, ali i mnogi poslodavci, ne znaju tačno koja su im prava odnosno obaveze.

Troškovi za dolazak i odlazak sa rada tzv. troškovi prevoza regulisani su Zakonom o radu i istim je propisano da „zaposleni ima pravo na naknadu troškova u skladu sa opštim aktom i ugovorom o radu, za dolazak i odlazak sa rada, u visini cene prevozne karte u javnom saobraćaju, ako poslodavac nije obezbedio sopstveni prevoz.“.

Vidimo da se ovo pravo bliže uređuje opštim aktom i ugovorom o radu, kojima se utvrđuju bliži kriterijumi i merila za isplatu ovih troškova, uslovi i način obezbeđenja naknade troškova. Ukoliko poslodavac troškove prevoza ne uredi opštim aktom ili ugovorom o radu, neposredno će se primeniti odredbe zakona kojima je ovo pravo regulisano.

Koja udaljenost opravdava isplatu troškova prevoza?

Činjenica da zakon ne propisuje koja to udaljenost opravdava isplatu ovih troškova, ne znači da se ovo pravo zbog toga treba zloupotrebljavati, bilo od strane zaposlenog, bilo od strane poslodavca.

Smatram da se u ovakvoj situaciji mora poći od svrhe samog prava, a to je da se zaposlenom nadoknade troškovi prevoza koje je on stvarno imao u vezi sa dolaskom na rad od mesta stanovanja i obratno.

Pitanje uticaja udaljenosti od mesta stanovanja do mesta rada na isplatu troškova prevoza zahteva hitnu zakonsku regulativu jer je upravo ono razlog mnogih kontradiktornih sudskih odluka. Zaposleni smatraju da im ovo pravo pripada po samom zakonu, nezavisno od toga da li imaju troškove koji su povezani sa dolaskom na rad i odlaskom sa rada. Nažalost, ovo mišljenje dele i pojedine sudije. Ne delim ovo mišljenje i smatram da ne može zahtevati isplatu troškova prevoza zaposleni koji živi npr. na 100m udaljenosti od sedišta poslodavca jer bi to predstavljalo zloupotrebu prava.

S druge strane i poslodavci izigravaju zakonsku normu proizvoljnim propisivanjem udaljenosti koja je po njihovom mišljenju opravdana za isplatu ovih troškova, što opet vodi zloupotrebi prava.

Šta kaže sudska praksa?

Vrhovni kasacioni sud, u presudi br. Rev2 3069/2020 od 10.02.2021. godine, ističe:

„… odluka o osnovanosti tužbenog zahteva zavisi od činjenica svakog konkretnog slučaja jer se mora sprečiti zloupotreba ovog prava koja može da nastane ako naknadu troškova traži zaposleni koji te troškove i nema, kakva je situacija u konkretnom slučaju. Tužilja stanuje 357 m od mesta rada i na posao dolazi pešice i prema nalazu veštaka saobraćajne struke rastojanje od mesta stanovanja do posla tužilja može da pređe u vremenskom periodu od pet minuta i 25 sekundi, krećući se prosečnom brzinom za normalan hod i običnim korakom. Pri tom su autobuska stajališta na većem ukupnom rastojanju pešačenja od mesta stanovanja do autobuskog stajališta i od autobuskog stajališta do mesta stanovanja i u oba smera iznose 1260 metara, a ukupno rastojanje direktnog pešačenja od mesta stanovanja do mesta rada, u oba smera iznosi 714 metara, iz čega proizlazi da je tužilji potrebno više vremena za pešačenje do autobuskih stajališta nego pešice do posla.

Kod takvog stanja stvari, po oceni Vrhovnog kasacionog suda, pravilan je zaključak prvostepenog suda da razdaljina od mesta stanovanja tužilje do mesta rada prema razumnoj oceni ne opravdava udovoljenje zahtevu za naknadu ovih troškova, bez obzira što Zakon o radu i Poseban kolektivni ugovor ne uslovljavaju pravo na troškove dolaska i odlaska sa rada udaljenošću mesta stanovanja od mesta rada.“.

Apelacioni sud u Nišu, u presudi br. 18Gž1 721/2012 od 11.05.2012. godine, zauzeo je identičan stav:

zaposleni koji živi u blizini sedišta poslodavca i nema potrebu korišćenja prevoza za dolazak na posao i odlazak sa posla, nema pravo na naknadu troškova po ovom osnovu, jer nema iskazane i realne troškove.“.

Apelacioni sud u Novom Sadu, u presudi br. Gž1 1910/2020 od 10.08.2020. godine, ističe:

 „…da je poslodavac u obavezi da zaposlenom, za dolazak i odlazak sa rada naknadi troškove u visini prevozne karte u javnom saobraćaju. Ovo pravo zaposleni ostvaruje ukoliko je radi dolaska i odlaska sa rada postajala objektivna i realna potreba za korišćenjem prevoza, a što svakako podrazumeva da je udaljenost od mesta stanovanja do mesta rada tolika da je neophodno da zaposleni koristi prevoz. Kako iz utvrđenog činjeničnog stanja proizilazi da je udaljenost mesta stanovanja tužilje do mesta rada 850 metara, navedena udaljenost po oceni ovog suda podrazumeva realnu potrebu za korišćenjem prevoza. Činjenica što u Bačkom Petrovcu ne postoji gradski prevoz ne utiče na pravo tužilje, imajući u vidu da je tužilja imala realnih i objektivnih potreba za korišćenjem prevoza, a troškovi prevoza će joj se naknaditi u visini prevozne karte u javnom prevozu, kao najekonomičnijem prevoznom sredstvu bez obzira da li je isti i koristila prilikom dolaska i odlaska sa rada.“.

Ministarstvo rada i socijalne politike se u svom mišljenju, br. 011-00-462/2009-02 od 16.06.2009. god. između ostalog dotaklo se i ovog pitanja: „zaposleni koji živi u blizini sedišta poslodavca i nema potrebu korišćenja prevoza za dolazak na posao i odlazak sa posla, nema pravo na naknadu troškova po ovom osnovu, jer nema navedene troškove“.

Apelacioni sud u Beogradu, u presudi Gž1 3636/2020 od 12.02.2021. godine, zauzima suprotan stav svim navedenim:

…sudiji za vreme obavljanja sudijske funkcije pripada pravo na naknadu troškova koje ima za dolazak na rad i odlazak sa rada bez obzira da li koristi javni saobraćaj ili za odlazak i dolazak sa rada koriste sopstveno vozilo, taksi itd., ali najviše u visini cene pretplatne karte u gradskom odnosno prigradskom ili međugradskom saobraćaju. Ostvarivanje ovog prava nije uslovljeno određenim rastojanjem od mesta stanovanja do mesta rada.

U konkretnom slučaju osporeno rešenje kojim je odbijen zahtev tužilje za naknadu troškova za dolazak i odlazak sa rada doneto je s pozivom na pravila iz čl. 1 st. 2 Pravilnika o uslovima za ostvarivanje prava na naknadu troškova prevoza zaposlenih u Osnovnom sudu u … od … godine. Prema naznačenoj normi zaposleni ima pravo na naknadu troškova za dolazak na rad i odlazak sa rada u visini cene prevozne karte u javnom saobraćaju pod uslovom da je udaljenost mesta stanovanja od radnog mesta minimalno u dužini jedne stanice javnog prevoza.

Naznačenom normom zaposlenom su data manja prava od prava propisanih Uredbom donetom u sprovođenju zakona na koju upućuje norma iz čl. 11 Zakona o sudijama, pa je prvostepeni sud pogrešno primenio materijalno pravo kada je primenom opšteg akta poslodavca kojom su zaposlenom data manja prava od prava utvrđenim zakonom kao neosnovan odbio postavljeni tužbeni zahtev.“

Ovaj stav potvrđen je i odlukom Ustavnog suda br. IUo-301/2013 od 15.10.2014. godine: „…Ustavni sud dodatno ističe i to da pravni osnov za ostvarivanje ovog prava ne predstavlja Zakon o radu, već posebni zakoni kojima se uređuju prava, obaveze i odgovornosti zaposlenih, postavljenih i imenovanih lica u organima jedinica lokalne samouprave, kao i to da nijednim od relevantnih propisa ostvarivanje navedenog prava nije uslovljeno udaljenošću mesta stanovanja od mesta rada.“.

Informacije sadržane u ovom tekstu predstavljaju stavove autora, nisu pravni saveti, služe za opšte informisanje, ne treba ih koristiti kao zamenu za konsultacije sa stručnim licima. Pre donošenja bilo kakve odluke i preuzimanja bilo kakve radnje konsultujte se sa licima koja su ovlašćena za davanje pravnih saveta u skladu sa zakonom. Firma JN&AN NIKOLIĆ CONSULTING DOO ne snosi bilo kakvu odgovornost ukoliko preduzmete radnje na osnovu informacija iznetih u ovom tekstu.

Politika privatnosti

Diplomirani pravnik sa višegodišnjim iskustvom u oblasti radnih odnosa, penzijskog i invalidskog osiguranja i oblasti obrazovanja i vaspitanja.

What's next

Zloupotreba privremenih i povremenih poslova

Privremeni i povremeni poslovi su vid rada van radnog odnosa koji se najčešće zloupotrebljava u praksi, kako u privatnom,...

Organizacioni bečki dečaci

Kakav je odnos nadležnosti i ovlašćenja u odnosu na odgovornost u organizaciji? Kakvo su to menadžeri - donosioci tužnih...

A šta će meni taj ejč ar?

Kakav je značaj i doprinos HR u firmi?

Comments are closed.